Већ су падали први снегови. Ужице је изгледало као мртво под својим белим покровом. Настајали су невесели дани кад зима одвоји ову варош од целога света, брда оголе, пољане опусте, и само ветар путује по залеђеним путевима.

И оно мало посла што је имао у радњи Младен је изгубио. У атељеу је било хладно. Кошава је пробијала хартију улепљену између дасака. Кафане су зврјале празне. Све се повлачило у своје куће као у дане које описује једна ужичка песма:

Још само код Машана Црногорца налазио је млади странац нешто уточишта, нешто забаве у његовим сировим пошалицама и крај топле обућарске пећи.

Грознице га мучиле. С грудима није ишло како треба. Мршавео је. Поред тога, обузимала га дубока меланхолија за Београдом који је оставио, за улицом у којој је живео, за животом који је водио. Као црни облаци, на њега су нападале мисли неодређене, али тешке као брда која су граничила варошки хоризонат.

— Ја јој морам писати . . . мораћу јој писати, — понављао је у себи.

— Али како? На који начин? — долазило је питање место одговора.

Кад већ не би могао даље издржати, он би се кренуо Липом, где се налазила Радничка школа. То је била масивна стара зграда на један спрат, без украса као каква касарна. Крај последњег прозора седела је Даница за својом шиваћом машином и радила. Она би га увек спазила и с осмехом примила његов поздрав.

Па чак ни ово невино поздрављање није смело бити често. Јер је паланка увек будна; она увек пази бодро да се момак не приближи девојци и да се не погази освештани азијатски морал, који полази од неморалности и има максиму да »коња и жену треба држати за улар«. И млади човек је обарао главу, предајући се судбини.

Једног дана ослови га неко интимно:

— Шта радиш?