— Ја не смем често да излазим. Мој отац је старински човек, врла прек; иначе...

— Иначе? — усуди се Бркић да понови.

— Иначе, ја не волим нашу кућу. Она ме мучи као тамница ... Ја се тако лепо осећам овде.

— Па онда, изиђите... изиђимо чешће.

— Не. . . не, то није могуће.

Младен погледа у девојку.

Даница је била у пепељавом оделу, које јој је врло лепо стојало. Она је одисала од здравља и младости. Један прамен косе играо јој је по челу и правио ју је заносном. Па ипак, она није била срећна.

Пред овом сликом невеселе лепоте, Младен се осети побеђен.

— Видите, Данице, — ослови је он топло као сестру, а глас му задрхта као пред плач, — хвала вам што вам моје друштво није досадно. Да ви знате како су тек мени пријатни ови разговори... ове речи!... Јер је једном странцу врло тешко у овој вароши ... Допустите бар да вам пишем ...

— Не, за име Бога, у нашу кућу долазе само трговачка писма.

— Али, ја ћу наћи начина... И писаћу вам, не љубавна писма, већ ово што говоримо ... оно што осетим кад сам далеко од вас, оно што најзад морам да кажем некоме. Не одбите ми то. Ја сам страшно сам овде, у Ужицу.

Даница не одговори ништа него се диже. Они пођоше за Цајом и Живком. Близу једне велике стене млада девојка се саже, откину један позни жут цвет и предаде га Младену.

Један слепи миш пролете. Први сумрак је падао.

6.

Дворски је дуго премишљао на који начин да пише Даници. У први мах мислио је да то учини преко Цаје. Али она, иако слободнија, била је паланачка девојка, која не сме да се често састаје са варошким младићима. После је мислио да писма предаје Живку, а овај Цаји, јер су они били комшије, другови од детињства. Ипак, није смео. Незгодно му је било да меша двоје страних у ову ствар, чисто његову и Даничину.