И кад се сврши са фотографисањем, они су већ били пријатељи.

Доцније, кад год би улучила прилику, Даница би говорила како се фотографисала, и да је лаж да је Дворски болестан.

— Али, она болесна боја? ... — примећивали су јој.

— Болесна боја ... болест! Ко није болестан? — пресецала би Даница накратко. — Овде, у нашој вароши, здрав човек може да умре од досаде и монотоније.

5.

Млади човек је отсад виђао чешће ову девојку, пред кућом, на прозору или кад излази из школе. Али му то није било доста. Потреба да пође истим путем куда и сви други, жеља да осети дотле неокушана осећања женске симпатије пекла га је и шаптала му да тражи састанке с Даницом ... не честе, него једанпут два у недељи, да јој каже коју реч као у Ади ... као кад ју је фотографисао.

Ово је било тешко, готово немогуће. Девојка је излазила ретко из куће, још ређе излазила у једну очајну улицу, испуњену неугледним дућанима и једноспратним кућама, коју млади свет у јадном Ужицу зове глупим именом »корзо«!

Незадовољан тако, лутао је једног дана са Живком кроз Градску малу, која га је изузетно занимала више од других крајева ужичких. То је било старо Ужице, заостало из турског, а можда и ранијег доба, где на улицама мало што има сем зида од ћерпича, а унутра су куће и кућерци, са широким стрејама и ниским прозорима, сазиданим од прућа и блата, а око њих врт и авлија с хладовином од винове лозе, каквом воћком, цвећем. Мало се види разлике међу богатијом и сиромашнијом кућом. Тек пред неким већим имањем уздижу се тополе, да обележе нешто веће, господственије. Идући тако кроз овај крај где се град стапа са селом, они избише пред Цајину кућу, нешто већу од осталих, али исто тако обојену бојом од црвене земље, покривену шашовцима, са бусеном чуваркуће на слемену и натрулим доксатом, увијеним у лозу чардаклију, која никад не сазрева због ране слане у овим брдима.

Поред бунара, у неком плавом цвећу које је умирало у сувоћи септембарског сунца, стајали су Цаја и Даница.