пожалио, није рекао од чега су му умрли родитељи. Своје зло је крио дубоко у себи. Јер су у Бркићу била два човека: један који се показује свету, лак, приступачан, са краватом од кинеске свиле, готово баналан, а други — непознат, сакривен у дубину душе, егоист, мрзовољан, који не зна ни за шта друго до за ту болест и борбу за голи живот, неумољив, диваљ, без скрупула, и савестан до педантерије да ту болест сакрије и спречи.

И до Данице су допрли ови гласови. Али, она није веровала . . . она није хтела веровати. Њој је била јасна једна ствар: калфа Спасоје био их је спазио онако блиске једно другоме; погодио је да му је Дворски противник, те му нашао... измислио ову ману кад другу није могао.

Средство је било страшно и погађало право у циљ.

У потреби чисто женској да утеши човека који јој је близак, Даница се реши да види Младена, ма по цену да буде компромитована.

То се десило једног обичног, врло прозаичног дана, кад су на празној варошкој пијаци дремала два три планинска коњића под бременом дрва. Бркић је копирао слику двојице жандарма, »у цело«, с укоченим очима и десном руком закаченом за копоран. Кад Даница, у друштву с Цајом, уђе у »Фотографију«, млади човек се изненади као да се ова барака осветли неком натприродном светлошћу.

Даница је бирала формат, решавала се око позе, није говорила много, понашала се искрено, као пријатељица и неприметно мерила оком где се налази.

»Фотографија« је била једна шатра од нерендисаних дасака са прозором на крову. Намештај је био скроман: два трн платна која су претстављала неке стубове у башти ... у ходнику, шта ли! И један округао сточић на једној нози, апарат покривен црном чојом, неколико столица и два три рама са несигурним фотографијама, у којима се један аматер трудио да постане занатлија.

— Не виђате се, госпођице? — усуди се Дворски, завлачећи главу под црну чоју апарата.

— Ви ређе пролазите нашим сокаком, — нехотице се охрабри Даница.