у његовом животу... нешто што се дотле никад није догађало.

— Али, ја не смем тако ... мени је то забрањено, — прође једна хладна мисао кроз главу младићеву.

Шта је мисао поред срца? Девојка која је ишла поред њега била је лепа, блиска, своја, заносна као искушење.

Обузет овим супротностима, Бркић је корачао у народ, у свет, несигуран, без вере, као морнар који броди непознатим обалама.

4.

Одмах после тога Светог Јована прочу се у вароши да је Дворски туберкулозан, јектичав, како се то тамо каже. Та крилата реч му одузе варошку наклоност онако брзо како ју је стекао. Они исти грађани који су се наметали да буду у његовом друштву сад су избегавали његов сто; оне девојке које су разбијале прозор кад је он пролазио улицом сад су га гледале испод ока, испитивачки, помало сажаљиво, а жене које су гласно молиле Бога да га поживи кад је тако леп шаптале су значајно кад га виде. Само још Машан Црногорац и Живко Богатинчевић остајали су верно уз сиротог младића и трудили се да оборе ову новост.

У први мах Дворски не примети промену која је настала у вароши. Али, то није дуго трајало: паланчани нити су сувише дубоки нити деликатни да то могу сакрити од онога кога се тиче. А и сам Дворски, као и сви људи дотакнути овом болешћу, имао је развијено чуло опажања, те чести савети, стална избегавања, дошаптавања око њега, не прођоше му незапажени.

— Шта је овим људима, Машане? — упита он Црногорца једног дана.

— Што се свет склања од мене, Живко, као да сам окужен? — упита он други пут гимназиста.

Кад ни од једног не доби прецизан одговор, њему би све јасно.

— Варош зна да сам болестан... да сам дошао овде да се лечим, — прође кратка мисао кроз главу несрећног младића.

Само, ко то сазнаде, ко то донесе у ову варош тако далеку од Београда? Он се никад није накашљао; ни пред ким се није