И све тако, не пуштајући руку из руке, они су шапутали једно другом бесмислене речи: »Како сте?«... »Како се проводите?«

Цела њихова историја: ове бескорисне, изгубљене речи у неранџастој светлости предвечерја!

Свако од њих двоје било је једно за друго сирота мала интересантност. Младен је био девојци наставак прекинутих снова из гимназије, благ дах из неког непознатог, готово чаробног живота који се расцветавао даље од Сарића Осоја... тамо откуда је водио пут из Србије, из Београда; он јој је био као неки доказ да ће се једном отрести очеве куће где је отац смео да ради све: да грди жену, туче децу и момке, док остала чељад живе тупо, само за њега и бесправно као робље. Даница је опет била младом човеку онај живот који су му стално забрањивали: бујан живот по инстинкту, живот здравља. Забрањивали су му игру с децом, излазак по заласку сунца, другарска весеља, дуван, па, најзад, забранили му и живљење у Београду. Његов живот је био досадан списак горњих капута, шалова око врата, вунених чарапа, разних тејева и страха од назеба. Друго за њега није ништа постојало, нити му се догађало. Па и ако би му се штогод догодило, он би то једва запажао.

У нејасној маси света, Даница примети Спасојеву главу, с пакосним очима и развученим осмехом до ушију. Њу ледну нешто непријатно.

— Хајдемо, господин-Бркићу, — рече му она, готово поверљиво, и полако извуче руку. — Тражиће ме.

Бркић није приметио Спасоја. Он је видео само нејасне контуре народа и неке бекрије... бећаре којих у Ужицу има много. Ови људи проводили су се за себе, поваљени по трави, са једном великом чутуром, и певали тихо, разнежено, ону старинску песму где сто срца плачу у простим стиховима:

Ова носталгична песма враћала је човеку одјек Даничиних речи: »Хајдемо, господин-Бркићу!«. И он осети једну дубоку поверљивост у тих неколико речи, речи простих, безначајних, а благих као неки мирис. Он осети да се тада нешто важно догодило