велико дете дугих београдских улица, тако осамљено у пуној провинцији, кад му ни присуство девојке којој је симпатисао није растеривало црн облак мисли? Да ли је мислио на Београд, на његов ускомешан живот пун супротности. . . или на оца кога није познао, на мајку која је умрла врло млада, на ову девојку која је стајала пред њим са снагом пуном као брдо ... или на ову светковину, на идућу годину, на шта ће после бити ... да ли ће то он још некад видети — или на све то укупно?

Острво је дрхтало од позног зеленила отаве. По њему је сунце разливало своју топлу светлост, као да је хтело да увери свет да још није крај свету.

Живко повуче Дворског за рукав:

— Ајдемо у коло. Сви се хватају.

Цигани су свирали »кокоњеште«. Коло је водио Спасоје.

Како је коло било тек почело, били су се ухватили само мушкарци. Леса младих људи кретала се правилно, живо и лепо, нога за ногом, раме за раменом, час налево, час надесно.

Дворски осети такође жељу да се изједначи са овим веселим планинским момцима; поправи своју кравату од кинеске свиле и поскочи за Живком.

Кад га виде у колу, Даница задрхта. Без премишљања шта ће бити даље, она остави руку своје другарице и ухвати се до фотографа.

Коло се кретало врло живо. Оближња липа је мирисала. Бркић је осећао у својој руци топлу шаку девојчину, и очи му се замагљавале. Неко викну:

— Браво, Дворски, из’ем ти машну!

Цигани су махали рукама и ногама, коло је одмицало у дубину баште ... под врбу, у неку влажну траву, и млади човек не чу кад музика преста.

Кад се освести, он виде како свет трчи оном месту где је коло почело; мараме се лепршале око вратова, чист ваздух треперио, а он стоји далеко од свега тога света, држећи непрестано Даницу за руку.

Они осташе један тренутак тако једно до другог. Сунце је сијало иза њихових леђа и пред њима простирало две њихове сенке, које су дрхтале и додиривале се.