по штали, аја! нема их нигде. Дођоше и у кујну. Погледаше, нема их. Одоше у једну собу — нема. у другу — нема. Опет се зауставише у кујни. У рукама су сви имали по струк живе коприве.

Један малишан стао близу корита, па копривом дирка га. Онда онима другима руком показа, да га дигну. Ови то учинише, Он онако и негледајући млого пљес копривом па по Кристи. Ножице јој биле голе, па баш по њима. Криста јаукну. Ђура излема тог малишана.

Он оде кући дерајући се. Мати му дође, па их све редом изгрди.

„Кући лоле, па тамо прасице раните и јагањце и теладима траву берите; у ту се пусту кућу купите”.

Они би се на све стране разбежали, па сутра опет.

Други су очеви, а особито матере браниле таку игру деци, где им је само око стигло.

Кристи нико није бранио ништа, и нико је ништа није учио. Било јој је ето скоро седам година, а прође боме и још седам, а она нит шта лепо чу, нит научи. Није знала ни конца у шиватку удети, увек се само играла.