саранио је ону прву, хоће још коју. Само кад би која луда била да пође, тако вели она” изговори на душак стрина.

„Да јој...“ и опсова јој нешто гадно.

Ху, то га је страшио разљутило. За њега, за Раку Никшића она неће. Пије, пије, па своје пије.

Прокљувило се то и у комшилуку. Неко се чак и подсмену, па још Раки у брк. Ух, како је онда тога погледао, да Бог сачува ! Да је имао громове у очима, све би пустио на онога.

Него се Рака убрзо нађе са својим друштвом. Трива, Љубинко, они њега утешише.

„А шта се ти љутиш? Да је бар каква, на да неће, хајде де. Нег оно чудо од жене... није се вредно љутити“. Тако су они њега на изменце тешили. Ама је њему била у глави Стојна. Баш би је волео, а ето неће. И то већ сви знаду.

Друшто би га окупило да пије. Из почетка ко није му се рачило ни пиће, али једну, две три и још толико, па збогом памети. Рака је постао опет онај „први“, бесни, пијани Рака.