Земља се је пуно тражила. Јавише се многи, а међу њима и Тоша.

„Од куда теби новаца?” упита га Рака.

„Нешто имам, нешто ћу узајмити“.

„Дакле ти узајимаш, да купујеш земљу ?“

„Е, боме нећу узаимати не знам за какву параду“.

Рака га погледа. Мислио је да се то њега тиче.

„С тобом нећу пазарити“, рече мргодећи се.

„Ако“, и Тоша оде.

Рака забрани Кристи да иде Тошиној кући. Била му је то туђа, па чак и мрска кућа. Ваљда зато, што је напредовала.

Рака је продао земљу за лепе новце. Одиста је све измирио.

Сад намисли, да се жени. Давно је њему замакла за око удовица Стојна. Он је њу онако као задиркивао још док није био удовац. И она је пристајала на шалу. Чак му враголасто и вратила по некад. Поручи он њој по стрини. Мислио је да се венча о месојеђама. Тај дан, кад је стрина отишла, чекао је он нестрпљиво.

„Шта је?“ нагло упита стрину кад дође.

„Ништа... неће.”

„А што то?“ убезекну се Рака.

„Неће, па ето! Пропалица је, пијаница,