„Нек се заборави” рече и Рака.

Сви одануше у соби. Браћа изменише неколико речи, тек нек се нешто проговори.

Сад почеше сви говорити. Особито је Боса питала свога „браћу“ како он код куће. И Тоша је приповедао, како земљу ради, како марву рани, како ово како оно.

„Није рђаво, фала Богу. Ето сам баш пре неки дан купио два јутра земље. То ми је прва тековина” завршио је Тоша.

„Е да!“ ушчудише се сви.

„Хоће тај, хоће!“ рече стриц а радовао се.

Тоша је већ у ноћ отишао кући. Долазно је сада чешће.

Боса је лежала још неко време, па се почетком пролећа предигла. Сви су се томе чудили. Изгледала је и мало пуна.

„И хоће, отргнуће се“, говорили су.

Ал који су боље знали, видели су да оно није месо, да је оно само поднапирено.

„Ако још једанпут легне, неће више устати“ говорили су ти. Тако је и било.

Пролеће и лето је прошло, а у јесен леже и опет Боса, леже да се више не дигне. У оно време, кад лист с дрвета пада, онда и Боса заврши свој живот.

Једнако док је лежала, молила је Раку, да пази на дете, да не буде последње. Са детињим именом на уснама и умрла је.