Тоша је улазно у собу са неком радошћу, жалошћу, страхом и шта ту све није било. А да, кад си из твоје куће, где си се родио и одрастао, на страни две три године, па кад дођеш, онда не знаш шта осећаш. И смејао би се и чисто би плакао, сам не знаш шта ти је.

Кад је Тоша још опазио Босу онако слабу — још је са сокака. видео да је кућа трошна и то га је већ ожалостило — онда преврши жалост, и њему је, кад се с Босом пољубио, канула суза.

„Снао моја, како ти је?”

„Ето, биће добро”, рече она.

Он је видео шта је. Он ју је гледао. Очи му биле несите. Хтео је да се нагледа и за све оно време, од када је није видео. И та велика љубав учини, да је и жалост била већа.

И Криста се јави.

Чика је узео на крило, па се играо с њоме. Није знао, шта је доста.

И Рака уђе у собу.

Свима је било некако ладно око срца. Сви су чекали, шта ће сад бити. Тоша устаде и пође Раки у сусрет, али стаде. И Рака је стао. Гледаше се тако браћа, гледаше, а сви су други очи упрли у њих

„Нек се све заборави, Рако!“ рече први Тоша.