је и стриц. „Шта ћеш, ако нећеш своме, а да коме ћеш”, мислио је он.

Тако су седили једанпут у соби сви око кревета Босина. Било је негде око светог Саве. Мећава је била јака на пољу. Фуруна је била добро наложена, па је било добро у соби.

„Па како ти је, рано? упита стрина Босу.

„Као мало ми је боље.“

„Нека, фала Богу, и треба. А гле, Тоше и његове младе никад, а што то?“

Рака се намршти на ове речи. Боса га погледа, а очи јој молиле.

„Зовни их, Рако, гре’ота је а и срамота, да они не долазе, а није до њих, до тебе је“ рече стриц.

„Зваћу их“ рече Рака и изиђе на поље.

Боса би се чешће закашљала, а више пута и тако јако, да се вратне жиле све напрегле. И крв је бацила по који пут. То је она несретна болест, од које нема лека, када завати маха. То је јектика.

Знали су сви око ње, да су јој дани избројани, али дабогме, увек су јој говорили, да ће оздравити. Тако се то увек ради а и треба, јер то је таком болеснику све, што се може надати, да ће бити боље.

Пред вече су тог дана дошли и Тоша и млада му са малим мушкарчићем.