ајд то је лепо, он свирцу баца, он и сам пије, на се и напије. Он је иш'о, бог те пита, куда. Куд год је и отац ишао, свуд га је водио. Него сад, сад ће ваљда друкчије. „Кад падне слеме на теме онда ће он осетити како је оно тешко”, говорио је покојни баба стрицу, кад га је овај карао за Раку.

„А ја? Хм, и ја би био први момак у селу, само да је мој баба био здрав. Па и ваља, кажу, протерати, док си млад. А овако? Ех, шта би. Сад баба умре, сад нема ништа. Све и да се може. — а може се фала Богу! — опет се неће. Та њин је баба био тако добар њима, да је заслужио, да се из њиних уста не чује песма, нити да њина нога заигра бар годину дана. А после? Ако те не узму у војнике, мораш се женити, да шта ћеш, па опет нема ништа.... Ал сведно... онда се бар гледи своја кућа, свој посао ..." и Тоша усни, споменувши и опет на послетку свог бабу.

Рака се опет сећао доброте очеве наспрам себе. И суза му је по која отишла. Оштрији људи су осетљивији, особито онај, који је научен, да увек да одушке оном, што осећа. Ако је сретан, биће весео; ако је несретан, биће жалостан. Ако га разљутиш, сева очима; ако се ражалости, плакаће... И сам је помишљао на оно, што ће тек да дође. Зато