„Није нико ни хтео да буде твој тутор. Дошао сам. да ти кажем као старији млађем шта ваља и не ваља. Кад не слушаш, ради како знаш, макар и слепац био“, рече стриц и оде.

„Јест, макар и слепац био“ рече за њим Рака.

Рака је одиста и даље тако исто живео. Ништа није радио, а доста трошио. А да подмири трошкове продао је сву марву, осим краве и крмаче. То баш мора бити — млека за дете, а по који рањеник за кућу. Него га брзо почеше стизати беде.

Боса му се те зиме разболела, а она је и држала оно мало куће.

То је била прва невоља. До Божића је још које како прогурала онако све с ногу, ама онда баш леже. А како и не би. Онако слабог тела, а свали на њу сав посао и женски и мушки. Још је терај, да те двори у по ноћи и гола и боса. А поврх свега гризла се је млого. „Он је такав, за њим свет тако говори, ето све пропада у кући, ето не мари ни за дете“, све је тако увек мислила.

Кад је легла, немаше ко да је подвори. Дете мало, пет јој је тек година, а шта оно зна.

Боса замоли Раку, да дозове стрину. И долазила је ова скоро сваки дан, а долазио