Оно ти јутрос не ваља. За тобом говоре као за последњим човеком. Цео твој живот не ваља. Видиш, тако сам и ја ништа не радио, али нисам ништа ни трошио. А ти хоћеш, да си први свуда и ништа да не радиш. Мој брајко, то не иде. Остави се ти Триве, Љубинка, тог твог друштва и наполичара. Прегни сам, па да виш. Мора се и потрошити али с временом. А шта ћеш, јадниче ове године? Година оманула, леба немаш ни до Божића, порез ниси платио, марву си распродао, а новац пропио, шта ћеш сада? Опамети се, Рако, ти си млад, па штета, да ова темељна наша кућа пропадне.

Рака је био мамуран. И онако му звонило у глави, гајде брујале, песма се и говор чули. Све је то било изукрштано у глави, а од вина штрецале му жиле. Сад још и стриц му приповеда, поред све оне буке у глави. Рака је слушао стрица, док му је говорио, а сам је ћутао. Тај говор стричев чинио му се као неки далеки глас, као да снива. И гледао је стрица оним од вина крвавим и поднадулим очима. Стриц је мислио: „Слуша тај и прима” Ал јест да! Стриц се преварио.

„Браца, ја нисам дете. Знам шта радим: не треба ми тутор”, рече Рака, а пребирао је у памети, шта му све стриц рече.

Браца се наљути.