Тоша се забунио, па га није ни опазио.

„Бог ти добро дао, први газда!” рече му Тоша. Видео је да је пијан, па се окрену за послом.

То су браћи биле прве речи, од када се поделише, па и те небратске.

Стиже Рака и кући и одма се онако обучен свали у кревет. Заспа одма као топ. Тек се после подне пробудио.

Када отвори очи, угледа крај кревета стрица. Овај седи и гледа га.

Рака се унезверио, не зна где је. Протрља руком очи, погледа по соби — његова је, код куће је. Али откуда стриц ту?

Стриц је погађао шта он мисли. Отпоче му говорити :

„Да, гледиш де си. Код куће си. Дошао си кад нетреба. Е, мој Рако” отпоче стриц мекшим гласом. „не ваља ти посао. Оно ти није ваљало, што си ишао да будеш старојко; оно ти није ваљало, што је било с Тривом, а ти сад ортачиш с њиме; оно ти није ваљало, што си онда хтео с братом оно вече предамном; ово ти не ваља, што си ком старијем човеку отео сто ; тај твој алдумаш не ваља. Босу си ноћас истерао као псето на ту зиму, да ти иде по шунке; е па да, да се покажеш. А она сиротица сад пати. Дај Боже, да узима дуг век; ти ћеш је баш саранити.