Некоме од света било је до смеја. Обично се младеж смеје у таким случајевима, па и овде је тако било.

„Ено, онде му баба закопао новце. Еј, Рако, тражи!“ шалили се младићи, кад би Рака занео на посрнуо.

Рака би само опсовао што год.

Други се радовали Ракину злу.

„Нека га, нека још мало. Биће он слуга, а и треба. Ти су ти Никшићи ишли по врх дудова“, ови су говорили.

Неки су га и жалили.

„Образ изгубише, бацише га под ноге. Особито онај Никшић. Ајд онај, онај је то научио, а чува опет, ма да је и најпијанији. Ал овај Никшић... отац му био, да га тражиш. И он је бивао весео, ал не изгуби памет. А овај полуди, баца, лупа... ко је он је... док не пропадне.

И стигоше до Тривине куће. Трива оде које како унутра, а Рака сам пође. Како је допратио Триву, морао је сада проћи крај Тошине куће.

Тоша је баш помагао своме свињару, да истерају и летошњаке прасице у поље. Како је падао снег, они остајали код куће, па им се сада неће у поље.

„Бројтро, газда слуго!“ наруга се Рака Тоши.