заогрнула мараму, пође куд је посла Рака. У кујни је прво отпретала ватру, а онда оде по шунку у вајат до штале и у амбар по брашно. Богме је она дрктала, а није ни чудо — та снега је већ било.

За час дође Боса, нареза шунке и унесе.

Весела браћа дочепаше, па у сласт појеше. Нису ништа вечерали, па су огладнили. Налише у чаше, па... „Добро здравље!” и вина је нестајало. Онда се опет осу говор, песма, а све онако осим реда. Шта је који знао, то је и чинио.

„Нек се зна... да богме... нек се зна, кад је Рака добио сто, а Љубинко, а Триво?“ говорио је почешће Рака.

„Нек се зна, нек се зна. Љубинко је то урадио, хе — а да ко?“ и опет је Љубинко приповедао како је било. Само је сада био пијан, па ниси могао ухватити ни репа ни ушију. Дочепао се, па... као „Ревко баре” напио се.

„Први човек у селу, да... први... тај наш Рака. И јес човек!“ мрмљао опет Трива, па би часком лактом изврнуо чашу. Пило се то данас све на бело, а сада је црно.... пред очима.

И гајдаш би забрујао његовим гајдама, ови онда још већма викали; читаво чудо, па то ти је.