овој кући... не дајте да пропадне. Боже, молим ти се, даруј ми здравље”.... а очи јој сврнуше на девојчицу.

Лако је било погодити, зашто је здравље молила у Бога.

Хука је на пољу мало јењала била. Био је оно дунуо јак ветар и отуда она лупа.

Боса чу опет лупу. Уплаши се још већма. Да није ко одвео коње, отерао говеда, свиње или овце, па дошао да тражи и новаца? Те, јој мисли брзо прелетаху главом, док опет зачу лупу, лупу и вику.

„Бо-со-о-о! Бо-со-о!”

Познаде Ракин глас. Онако устрашена заборави и обући се, него онако како је била у једној сукњи и душанци, отрча у кујну и извуче резу. На врата провали Рака.

„Хај, хај !“ дерао се млатајући рукама.

„Бо-со-о ! листића спреми... листића... и... шунке од лане. Е да, има Рака још... има“ опет се дерао, као да је она десет кућа далеко.

Тетурао је тамо овамо, док се не дотетура за сто. За њим исти такав Љубинко, Трива и још два три. Сваки је у рукама носио флашу с вином. Из неких је фалило половина вина. То су онако... посрћући... просули. За њима уђе и гајдаш.

Боса, онако лако обучена само што је