„Е само да Рака не оде у сватове, све би то било друкчије. А овако... казна божја.”

И опет се Боса остави тих жалосних мисли. Опет узе пребирати по памети оно за бабина живота.

„Најбоље ми било онда. Ако шта љуцки урадиш, а баба каже: Баш ваља! Ако дође благ дан мирна си. Ако ма од куд дође није празних руку“.

А ето шта је данас!

„Још да ми није овог детета сахрани боже” шаптала је сиротица.

У једанпут се зачу тресак. Прозори се задрмаше, врата задрхташе; земља као да се тресе. Глуво је доба ноћи. Страшно је то. Петлови запеваше, близу је поноћ.

Девојчица врисну, па се трже. Отвори широм очи, па погледа уплашено. Кад над главом опази материно лице, очи јој се развукоше — она се засмеја.

„Мама, кара Бога, је ли?“ упита, а очи се опет склапале. Није ни одговора сачекала. Спусти мала главу и заспа. Мати је прекрсти, прекрсти се и сама. Очи јој падоше на св. Ђурђа, руке се прекрстише, а усне почеше шаптати:

„Боже и ти светитељу наш, свети Ђурђе, мајко Божија и сви ви свеци на небу, помозите