Ајдемо сада да видимо, шта ради Боса.

Још данас је она опазила, да се Рака нешто мува, да му нешто није онако као ових дана. Видела је да је весео, али она није могла помислити, да је то каква срећа, кад се добије сто.

Њу научише из малена, да буде онда срећна, кад види, да су с њом задовољни. Па да, имало је дете маћију, па тако то. Тешко је било уговети, па опет се маћија није на њу потужила.

Кад се удала била је сретнија. Свекар је увек био задовољан с њом, па је то и казао и пред њом и осим ње. Она је онда била сва сретна. Раки није ни угађала. То није, да га није слушала, него га није имала ни шта слушати. Он њој и није заповедао.

„Ти си бабина, а шта Рака... трице” често је баба рекао.

Она је Раки спремила, чисту кошуљу, хаљине и обућу, па то је све.

Е, боме, кад баба умре, а оно би све друкчије. Ено све догађај за догађајем. све се Боси изређа у памети. А зашто то тако? питала се она сама.