их је пуна два стола. Разуме се, да одборник није ниједан фалио.

Пило се то ту, брате, певало, пушило, да не виде један другог од силног дима. За час па би се чула здравица: „У здравље твоје и била ти столица, сретна и дуговечна“.

Највише је наздрављао Љубинко, а највише је и говорио он. Кад год је који нови дошао, увек је он приповедао, како је баш он то израдио, да Рака добије столицу. Одборници су потврђивали, а Рака се једнако смешио. Оно он је хтео да се учини, као да му је свеједно, ама не може. Све га нешто изнутра тера, да се смеје, да ужива кад год се о столици говори. Па чак и кад престану о њој говорити, а он онако — као бајаги — тек запита: „Како је то било“ или „Шта је овај или онај рекао“. Онда се опет почне о томе говорити.

А Љубинко опет није жалио свог језика. Све до најситнији црева исприповедао је бар двадесет пута. И опет би почео изнова, кад би видио, да Рака то хоће.

Нашао се ту и гајдаш. Таке су прилике за њега берба. Он их је још више развеселио. Уватише се и у коло. Те лупе, те грмљавине, бого мој, то је било што год.

„Нек се зна кад је Рака Никшић добио сто!“ викао је он и трес! прсну флаша на стотину комада, а вино се просу.