тек тешко знати све, шта кући треба и од куда да се то набави. То су браћа видела још за живота очева. У једанпут траже други кварт пореза. Они се забрину. Оду оцу и кажу му. Он им се смеје. То је било, док је баба био болестан.

„Не дирај рану. она је сада буд зашто. Него вуну продаји, јагањце мушке, шта ће ти они“, рекао би он.

Они би послушали и то би било дивота. Сад се боме, сам брини. Исто је тако и код рада. Нађе се, а ти треба да радиш три, четири посла. Који ћеш? Питај бабу и он ће ти рећи. И баба је нашао, који је пречи.

Него млађег брата су и друкчије бриге мучиле. Није он дете. Видео је он, шта и код бабе није ваљало. А шта то не би ваљало?

„Јест истина, мислио је Тоша, што браца за Раку вели. Он је на свако добро научио. Док смо још били деца, он је увек имао крајцару у џепу. Тек, а у Раке видиш те бонбона, те алве, те шећера — што год му срце зажели. Од петнајст већ година почео се момчити. На њему штофане хаљине, док их у селу ни прави момци нису имали. Други носе обојке и опанке, а наш Рака ципеле: други потроше десет или двадесет крајцара у колу, а наш Рака још онда и педесет. Кад је био момак, био је први. Он коло води,