људима”. И не осврћући се шта ће она рећи, уђе у собу и узме Кристу на руке. Пошао је, играо се с њом, љубио је... та шта све није радио. После ужине је хтео да прилегне, ама очи никако да се склопе. Ђипио је, изишао на сокак, а тамо... нигде никог.

„О, од кад се то ужина“ мрмљао је. Осећао је, да мора с неким говорити, некоме рећи, како је он данас добио сто, а тај да му се чуди, да му завиди. Није имао никога, и то га је мучило.

Уђе у двориште. Сети се да обиђе марву. Два коња, крава с телетом били су у штали и десетак оваца под наслоном, то је све. Да, било је још и два три крмета у њега, али ти су још ишли у поље. Слуге није држао, а опет је све било чисто и пред свима хране.

„Та да, то мало марве може и Боса намирити“, говорио је он. Само што је превидео, да коњи имају длаку као у магараца. Дабоме, Боса их је ранила и појила, а није чешала. Све и да је хтела не би смела — женска је она страна.

Сада је завирио у шталу, а не памти кад је последњи пут било. А кад ће опет бити, ко би то знао. Ни сада није видио, да коње треба очешати. Није био за тим, па макар и видио, опет није видио.

И оде одатле на сокак. Опазио је — већ се промаљао по где који човек.