„Тако је то. Кад што кажеш, мора остати светиња. Тако се може с нашим светом“ говорио је учитељ.

„Управо тако” потврдише тутор и председник.

Кренуше се да иду у цркву,

Напред опазише одборнике. Међу њима и Рака. Овоме Љубинко нешто говори, а сви се смеју.

„Ето нама се смеју“ рече председник, а љутио се. Љутили се, богме и она тројица.

Тог дана на служби мислио је Рака, да се не би ни с царем мењао, тако је био сретан. Ал онако и оде једна петица после службе на пиво, ракију као алдумаш.

Рака се услободи, па замоли и попу, да му може послати кући флашу, две пива. Попа, баш због њега и невољан, одбије.

„Боље дај цркви ту десетицу, што ћете је данас попити“ рече му.

„И њој ћу ја господине, али молим вас само ово!“

„Не, не, нећу“ и одиста не хтеде.

После части Рака је чисто летео кући. Ма да он иначе није био баш одвише говорљив, опет су многи путем дознали од њега, како је он сретан.

И Боси је одма казао, чим је дошао кући.

„Добио сам сто, још напред мед првим