„Није, деда Злато, није. Ето тај ће Рака више помагати цркву него пет стараца. Није грехота, није!” одговори Љубинко.

„Није, није!” повикаше и остали одборници.

„Та теби је више стало до тебе него до цркве” рече председник. „Ти си већ омастио бркове поред тога Раке, знаш оно некад о покладама. А чини ми се, да си и летио преко прага, а брат Љубинко ? До тебе је теби, је ли? Алдумаш, то је оно!”

„Е, што се тога тиче, баш се и ти, председниче, не нећкаш. Него ми смо за Раку“, опет рече Љубинко.

„Одиста сте ви сви за тог Раку?“ упита председник.

„Сви, сви.“

Председник погледа попу. Овај слеже раменима, као да би хтео рећи: „Марим ја“.

Деда Злата исто тако.

Учитељ уписа.

Још су се ту задиркивали, особито председник и Љубинко.

На послетку се Љубинко диже и оде са својима.

Осташе попа, председник, тутор, перовођа, све сами чиновници.

„Е, сад да се човек не љути! Изврнуше, да је бело црно, да сам ја тобож преко реда пре радно“, љутио се попа.