хе, ја знам, шта ће се брат Љубинко молити Богу. Он ће се зацело молити, да му слатко падне алдумаш. Још боље ће се молити, да га буде доста. А, брат Љубинко?“ шалио се председник.

Он је био увек весео, говорљив. Био је паметан и чуваран човек, а добар у друштву. Само што се ето тако умео нашалити и дирнути кога.

Љубинко устаде.

„А ко не воле алдумиш? рече он, председник као и ја. Него хоћу овде ја друго шта да кажем. Кад је оно дошло до давања стола покојног Ранка Чичиног, онда су тај сто хтела двојица. Један је био млађи, али тај је био дарежљиве руке, и тај је добио сто. Баш је сам господин попа рекао да томе треба дати. И тако је онда онај старији остао у закошару. Ето и сад има један млад човек. То је дарежљив човек — томе да дамо. То је Рака Никшић; а, шта велите браћо?“ упита он одборнике, погледавши их.

„Добро, добро, брат Љубинко, па њему ћемо” одговорише сви у глас.

„А, ти си, Љубинко, заборавио, да су она два човека били скоро наравно у годинама. Сада има баш правих стараца“ рече деда Злата, а тресао је по мало главом. „Грехота је да добије млад човек спрам њих” рече он још.