због нас, што ће нама бити данас добро. Него и цркву ће помагати. Само се ви држите онако, а ја ћу већ рећи, шта ја знам“.

Попа тај час устаде. Био је повисок, сувоњав човек, временит и просед. Никада није викао, лармао. Рекао он своје, па како хоће онда други. Досад су га обично слушали. Нису се ни кајали — сами кажу. Ал ето од неког времена, па ће више пута уз нос да му иду.

„Господо одборници“ поче попа. „Досад смо ми кад дајемо столове, рекли: „Најстаријему“ од оних, што га ишту. И тако је то с места било. Данас не иде тако глатко. И зато ћу ја овде нешто да речем. Ако ви мислите да дате сто којем од млађих људи, погрешићете. А ево и зашто. Прво, ми смо овде закључили, да се онако ради. Сад да радити друкчије не би ваљало. Друго, зато што није ни право да млађи седи док старији стоји. И на послетку још и ово: старије то може увредити, па да се одбију од цркве, а могу и своје млађе одбити. „Најстаријему“ ја опет велим“ заврши попа и седе.

Одборници се згледаше. Видело им се на лицу, како осећају, да попа говори право.

Председник их заокупи:

„Дела људи, говорите. Треба то свршити па ићи у цркву, дабоме, молити се Богу. Хе,