њих, који би да га добију. И он их изређа све... Ја мислим, да се држимо као и увек: старији добија а млађи чека. Ето и господин попа тако вели, а и тутор, деда Злата. Је ли тако?“ упита их председник.

„Тако је” одговоришо му.

„И ви ћете тако људи. је л те?” упита председник и одборнике.

„Та оно... али да се мало договоримо... нека мало“, рече један између одборника.

Председник се мало унезвери. Обично је то речено : најстаријем, па мир. А сада, отеже се нешто. Председник погледа попу. Овоме је учитељ нешто шаптао.

„Господине, неко вече дође ми један од ових, што хоће сто. Рече ми: Само гледајте господине, како ће се изметнути нешто у седници. Место најстарији, добиће најмлађи... Рака Никшић. Ја сам му говорно, да то не може бити, али он све једнако: биће, биће, видићете. Него ви устаните господине и реците, вас ће послушати. Реците им што год о томе”.

Али док се овде шаптало, шаптало се и мед одборницима. Слушали су сви Љубинка. Он је говорио:

„А шта ће нам најстарији. Ти су тврди, не дају никоме па ни цркви. А онај Рака — и душу ће дати. То није само да ја говорим