„Одма ће бити” рече и окрете се, да пожури.

Рака уђе у собу. Криста је седила до фуруне на даскама. Било је пред њом две три крпе и пуно шарених крпа.

„Јеси л’ ти већ оправила твоју девојку, а Кристо?“ упита је тата.

„Бабо, бабо“ и мала се диже да полети свом оцу. Но он дође и седе до ње.

„Кристо, баба је нешто донео; погоди!”

„Колача!“

„Није.“

„Шећера.“

„Није.“

„А да шта је бабо? Дај ми, дај ми.“ рече плачним гласом, а само се мазила.

„Гле, гле!“... и он јој показа књижицу са шареним корицама.

Она је брзо дохвати, још је брже расклопи, а онда застаде зачуђена. Погледа оца и прстом му показа у књизи.

„Бабо, нашег мркова украли, па овде метли“, рече она, али сада у истину плачним гласом.

„Није, него то је само слика, а наш је мрков у штали“ утеши је отац.

Она пође даље превртати.

„И куца је ту и маца и гица“ и све она изређа, а увек је завикнула, кад би што ново видела.