Рака оде у биртију. Ту нађе онога Љубинка. Изазва га на страну.

„Шта је Рако?” упита га овај.

Рака му исприповеди све. шта је говорио с деда Златом. Рече му и то, да баш хоће онај сто.

„Хм, тешко ће то ићи” чешкао се Љубинко.

„Неће ти бити рђаво” рече Рака.

„Макар, тешко је“ говорио је Љубинко, а погледао Раку.

„Шта кошта сто?” упита Рака.

„Онај напред шест Форинти, а после сваке године четрест крајцара”.

„И теби шест” понуди Рака.

„Нисам сам“ рече Љубинко.

„И десет онима другима” рече Рака.

„Истину говориш Рако?”

„Истину”.

„Е, знај, твој је сто”.

Рака је пливао у радости. Још нико није тако рано добио сто и још напред. Већ је сад одлетела једна форинтача.

Кад је кући пошао, купи Рака од некога Крањца неке ситњарије. Весео је дошао кући.

„Је л’ готова ужина, Босо?” упита ову.

Ова се трже. Али се сад није поплашила, него зачудила. Ретко је он с њоме.... онако лепо.