столу, шта је било лепо од колача, па грискала и давала ћери, што је била до ње. То је њино јединче. Као мати, биће и она. То нису рђаве жене, само што се не кидају за радом. Преко од њих седили су Рака и Тоша. Поднимљени обадва, а ћуте као заливени.

На даскама до фуруне седила је млада Ракина. То је чељаде било вредно познавати. А шта ви мислите, ваљда град од жене? Није. Ваљда лепота ко у виле? Није ни то баш сасвим. Ваљда добра као анђео ? Није тако добра, ал добра као најбоље чељаде. Ето то је. Така је Боса. Омања, више сићурава, ама док је погледиш, видиш, да је добра и одма осетиш, да и ти мораш бити добар спрам такога створења. Њој је на крилу спавала мала девојчица тако од две године, а она је миловала рукама. Очи и уши су јој пазиле тамо, где се говори.

Још се по шта шта говорило. Браца се још сећао свог брата, још је спомињао, како је он шта радио, и говорио је синовцима, да само они тако раде, па ће бити добро.

Касно у ноћ полегаше.

Браћа нису дуго заспала. То им је друга жалост у животу. Пре две им године мати умре, и тек што се научише, да их не гледе она два ока, што најмилије гледе а ето им умре и отац. Истина, да су људи, али је то