После службе зацело запита тутора, деда Злату.

„Деда Злато, ја би тебе запитао нешто!”

„А шта то, Рако?”

„Та.... ја би да знам, како се то добије сто. Ето, то је лепо тако доћи у цркву, али лепше, кад се стоји у столу... нег онако”.

Види деда Злата, шта би он хтео.

„Е, мој синко, рано је за тебе, да ти имаш сто. Ето има старији људи, па морају да чекају док добију. Него ја ћу ти опет казати како то иде.... Ето тако, каже се председнику или мени, а ми црквеном одбору, па коме се да. Тако то. Него мани ти то, млад си још”.

„А има л’ који да се даје? упита Рака.

„Покојног Лазара Остојића сад ће се дати на св. Аранђела”, рече му Злата.

„А ти, деда Злато, молим те кажи тамо у одбору и мене”.

„Добро, Рако, рећи ћу, а зашто не бих”.

„Фала, деда Злато, неће ти бити, знаш, рђаво од мене, ако ја добијем“.

Деда Злата се љутну. Старачки му образи и онако румени, заруменише се и већма.

„Рећи ћу те, али ја нећу за тебе.... Стара је моја душа... нећу против ње... али опет: рећи ћу те.“

И одоше сваки својим путем.