би се нашло кога, отишла би и по која литра.

Сад се је Рака научио на то. Баш му је пријало, ако се напије вина. А кад се у вече деси више таких, онда га није требало задржавати као пре. Већ је он почео друге задржавати.

Особито би волео, да може Тодора задржати. То је онај комшија преко пута, што оно о покладама не хтеде да пије с њим.

„Деде, Тодоре, та ниси ни ти жена. Смеш ваљда мало остати”. Звао би га Рака.

„Мани се ти Рако мене, ја нисам рад, да зажелим кад год леба”. одговорио би му Тодор.

И Рака га више није задржавао, а није се ни љутио, кад му тако каже.

„Док сам ја жив, биће” рекао би тек и онда се настављало.

Било је тако једанпут у позну јесен. Рака је случајно отишао у цркву. Дабоме, тек кад човек остари, онда може ићи свуда па и у цркву. Тако се мислило по селу. „Имам сада замену код куће, сад ми може бити” говорили су старији људи.

Кад Рака дође у цркву, погледа. У столовима седе старији људи, а по неки и од млађих, ама опет старији од њега. Читаве службе га је то мучило: како се то добије сто. И он је пожелео, да стоји у њему.