И наш је баба у младости радио, па се у старости опет руменио”.

Млада се после тог зарумени и већма. Криво јој би, што је Тоша тера у лаж. Она да несме казати — чудна ми чуда.

Браца би опазио ову малу љутњу. Помиловао би је мало по образу, па јој рекао :

„Ради, ћерко, ради кад имаш с ким. Шалио се оно браца. Од рада није ником ништа било“, и стриц би полако поштапајући се пошао кући.

Волео је овамо да дође. Мало који дан да није час, два ту. Увек би гледао, како му Тоша ради.

„Види“, шапутао је више пута сам себи. „види га! Читав навиљак сламе... па ђипе! ено га већ на камари. Снага је то, да шта, на срце.... Стећи ће тај... хоће. И треба; увек је била по једна јака Никшића кућа у селу“.

И радило се и те како у Тошиној кући. Ал онако је и било све у свом реду, све љуцки и у своје време урађено, а то је оно главно.