Него не сме да каже... и боље. Овако ће бити боље. Изнео сам доста; нисам ништа, тек нешто марве, окрњио док сам кућу исплатио. Летине ћу збрати, што ја ни четврти део не могу потрошити. Боже здравља продаће се то, па купити шта друго. Полако, полако, нико то не мора знати, док тек у једанпут: Тоша Никшић има онолико, колико је баба свега оставио.“

И он је био сав сретан. А тако то млади људи. Мисли им иду хиљаду пута брже нег време. А што та летина може изгорети до зоре, то је ништа. „Ал и бог овакима даје и чува их“ говоре у селима. А таки, богме, то и заслужују, јер мисле само од своје муке да теку и живе.

И Тоша би у таким мислима претиснуо радити као курјак. Није знао, шта је доста.

Више би пута и стриц долазио. Рекао би му више пута као од шале:

„Лакше, момче, лакше. Чувај своју снагу, да је не затреш сву у овим годинама. Чувај, требаће ти.“

„И ја му, браца, тако кажем, а он неће, него претиснуо радити, као да ће хиљаду година живити“ рече и млада Тошина.

„Ха, ха, ха“, насмеја се Тоша. „То си ти само мислила да кажеш, али ниси, је ли? И немој ! Нека, браца, неће ми ништа бити.