трајати. Близу двеста крста, а дневно не можеш више од петнајст крста, јер је мало друштво, а и само три коња.

„Месец дана вршидба, ето тако“ рекао би Тоша.

Па тако и јесте. Недеље, свеци, ружни дани то ти је по месеца. А онда би ређао шта још има.

„После имам угарити, возити сено, шљиве отрести, преоравати па сејати, кукурузе брати, кукурузовине доста исећи и увести. Хој, хој! доста имам, али, фала Богу! Како ли је тек оном, што туђе мора радити.“

И он се није плашио рада.

Никшићи су сви били нагли, осим стрица. Били су оштри, пркошљиви. Куд нагну, то ће да буде, макар небо преврнули, или ће свиснути. Само што се такав може бити на раду, на лепом јелу, лепом оделу, на пићу, у весељу. Ето то је разлика, шта који изабере. Отац ове двојице је у младости само радио, а у зрелије се године почео свуда показивати, али паметно. Старији, Рака је хтео одма као отац и још више. Млађи је опет почео као отац.

Ето како је млађи мислио.

„Млад сам, здрав сам. И млада ми је здрава. Њој је било по мало и тешко, ко она би и мало олакше хтела... Видио сам ја то.