Таман за Тривином кућом била је Тошина.

Кућа је била стара, ама уређена, олепљена, окречена ово од кад је Тоша у њој. Штала и тако. Амбар и котобања били су му најлепши и најновији.

И Тоша је вро тај дан, кад је Рака био код Триве.

„Ено га, ено“ рекао би за Раку. И онда је опет настављао посао, задовољан што сам може све како хоће. Гумно је било пуно камара, стогова.

Са дванајст јутара је ту увезо летину. Година је добра, па има, фала Богу, доста. На другим му је њивама кукуруз, а има нешто и ливада. Све је он ово сам порадио, осим што је, кад је жео, наимао још по троје. Једнога, што је с њим косио. Једнога за везивање и руковедању.

Извезао је све сам са младом.

Сада је имао опет једнога надничара. Све све, ама вејати се не може, кад је само двоје. Један стоји на ветрењачи, један окреће, један сипа и изгрће. То баш мора бити.

За вршидбу је Тоша видео да ће дуго