три неродне године... ха, шта ћемо онда? А куга у марву, па место да продајеш, а ти мораш купити. Сведно, то је Ракин рачун, а што ја водим бригу. Ми ћемо опет онако :

„Све се клињем“. Ала и јес ваљало. Само оно у зору.... ух!“

„А шта ти то мислиш, Триво?”

„Ето то, како је Бог дао једному да живи лепо, а други да се пати. Оно и ја некад протерам као и ти, ал ти и после лепо, госпоцки. Виш, какве су ти кошуље, као да си у „канцларији“. Ала, Рако, ала су нас оно пре неку недељу гледали, кад смо само мало онако... били навучени. А за тебе шапћу: „Види Раку, Раку Никшића, какав је то човек. Из хиљаде једва га можеш избирати.“ - говорио је Тоша.

„Да, да, ал то је Рака Никшић“ говорио је он полако дижући се да иде. „А, шта мислиш, шта кажу за Триву Бачвана? Ко петлић спрам орла, тако је он спрам Раке, ето то кажу“.

„Збогом, Триво“ рече Рака и пође, а све једнако се окретао и смејао се Триви, како га је боцнуо.

„Збогом“ рече и Трива, а на врх језика му нешто. У мал што му није сватове споменуо.