пића, на да виш живота. Па да с киме тако лепо разговараш, а!“

Рака је овог читавог лета тако и радио. Било му је мило, што Трива каже, да је то живот.

„Него да је то живот“ рече Рака. „Ето, мени може бити, па што не би тако. А гле онај твој дечко, као да је био у жареној фуруни“.

„Па како ти мислиш даље живити. Увек тако, а?“

„Тако, да шта. Половину ћу радити и сам. Тако најмити. Оно друго ћу продати годишње. Тако ћу имати ране, колико треба мом друштву, а имаћу и новаца, колико треба мени. А ето нађе се и које марвинче, да се прода. Оставио сам од свега за запатак.“

„А тећи?“ упита Трива.

„А шта бих. Оно једно дете, нек му остане и то, па доста за женску. Ја ћу моћи лепо живити и с тога“, рече Рака.

Трива се замислио. Правио је и он рачун. „Хм“, мислио је он „кад би то тако баш било, као што Рака рачуна, да ће бити, било би му добро. Ал његова земља неће ни у добре године добро родити. Радиће је Рака или кога он најми. Ала ће то бити урађено — тек да се зове тако. А једна, па две, па