Трива као тек онако. А баш је добро отворио уши, да чује, шта ће Рака рећи.

„Мани”, рече Рака. „Зна ти он шта. Само је видио како се ради друго ништа. Увек ће тако рити, докле га је, а нико неће ни знати за њега.”

„Ти мора да си богат човек сада?“ упита Трива опет тек само онако.

„Та нађе се по нешто. Ето марву сам распачао, да исплатим брата, а нешто ми је и остало.... Тако, која десетица....“

„О, а ја мислим, да сам најсиромашнији. Та ја имам читаву педесетку, хоћеш да је видиш, да ти је донесем?“ упита Трива.

Рака се смешкао.

Завуче руку у џеп од прслука, па извуче... О, ала су лепо лепршале.... две педесетке и једна од сто.

„Гле, гле!“ рече само Рака.

„Хо, баш као да су из калупа изишле“, чудио се Трива. А онда заврти главом, одману руком и само рече: „Ко ће с тобом!“

Обојица извадише луле. Рака је од три године почео још пушити. Баба је хтео да га начини човеком пре него што треба.

Запалише и задимише.

„Хм, овако је лепо у хладу“, рече Трива. Тако лекшај, пуши, још да је и која чаша