Сервији (граничари многи тако кажу), и у Шлавонији и у Маџарској — нагледао се и села и вароши, света и лепота, свега! А овај млађи ? Е, да је његов баба још поживео и само да је био здрав ово две-три године, и он би тако. А овако, шта ћеш мој Тошо, кад ти Бог није дао?! Ал ништа. Ти си радио и само то научио, па ће добро бити. Лепо је све видети и чути, ал умети и хтети радити, чини ми се, најбоље је. А ти га, Рако поштеди, пожали га више пута; младе су то још кости, а вруће срце, врућа крв... Никшића, да шта!“ заврши стриц као с неким поносом. Издувао се, па ће онда опет: „ Слажите се, децо! Ти си Рако брз, оштар, ти планеш. Пази, да онда не речеш што год, јер знаш, кад се рекне, повратка нема. А ти Тошо пази, да и не дође никад до речи. Кад има речи између браће, онда нема добра.“

И браца заврши саветовање и приповедање. Више пута му је жена упадала у реч: „А што и ти ниси био такав?“ Он би само руком одмануо, па наставио не прекидајући. Сад јој је тек као у шали рекао: „Нисам имао с ким, да будем онакав.“

Она се није љутила. Познало се и по њој, да није од таких. Била је близу педесет, а још округлих образа. Није се та утргла радећи. И сад је сасвим мирно пребирала по