би часком бар сунце заклонио. Ко не ради добро је још, јер тражи хлада.

Раки би, кад би дошао, обично донели простирач; и сад су тако урадили. Он га простре под стог у хлад, па се ено пружи по њему. Био је у кошуљи и гаћама, преко паса шарена тканица. На ногама је имао папуче, да га земља не пече.

„Ала живиш за Бога“ рече му Трива, дошавши из вршаја.

Трива је био пун човек. Баш је сад терао коње, док су његови ужинали. Сад су дошли и одма га одменули. Био се упалио од врућине. Кошуља му је била знојавна, па се прилепила за њега. Он седе до Раке.

„Тако ми је дао мој Бог” рече Рака. „Ето, ти имаш децу, нек раде, а ти не мораш.

„Е, брате, има их доста: три сина и ћи. Раде до душе доста, али им доста и треба. Морам и ја с њима. Знам, неко је одвише жустро, ваља га мало утишати, а неко споро, ваља га пожурити. Код тебе је шта друго: оно једно дете и то женско. Више и неће бити. Ето, Боса ти је слаба....”

„Фала Богу, добро је. Код моје се Босе жури. Док ја о сунчевом смиривању кући, моји већ извејали из велике плеве. Док ја у јутру устанем, мој вршај већ разгажен.”

„А види ти твог брата. Тај ради“ рече