„Ти знаш”, отпоче Рака „шта ми имамо, а знаш и то, да је твој само четврти део по нашем закону, јер си ти једна душа, а у мене три. Знам и ја, да би те морао женити овде, да ти хоћеш, и онда би твоја била два дела, а моја три. Знам ја и то, да је наш баба радио, и за тебе и за мене, а и ти си радио, колико и ја, макар да си млађи. Ја ти дајем половину.“

„Фала ти“, рече Тоша.

„Шта фала! То је да не зажалиш на мене, а после и да се пре сврши.“

То је и Тоша помишљао. „Само да је једанпут” мислио је он често, јер је Рака опет био окачио једанпут, двапут као оно пре. Једанпут је опет Трива био у кући. Браћа се бојала зла.

„А кућа“ ? упита Тоша.

„Ето ти амбар и котобања и четири стотине форинти, а ово мени. Је л ти право?”

„Да“ рече само Тоша.

И разделише се. Сваки је добио двадесет јутара земље, десет комада рогате марве, педесет оваца, по двадесет свиња и по три коња.

Кад су се растајали, било је мало чудно.

Тоши се било тешко растати са овом кућом. И макар што није хтео, опет му је било жао и брата. Стегнуо је срце, па је казао с