2. После деобе.

Дошло је и пролеће. Ту је Ђурђев дан, крсно име Никшића. Баба Светозар је последње време увек славио. А ове године, у место славе у Никшића кући, јесте нешто друго — деоба.

Ђурђев дан ти је најлепши светац у години, то јест у најлепше време пада. Ове године био је дан топал. Мирис шумски разливао се свуда, а лишће је већ било по мало истерало и на лози и дуду. У другог растиња је већ љуцки истерало, чак су неке воћке и цветале. Све расте, све се подмлађује. Кад човек стане на гледа то, осећа како му се груди шире; чини му се, е је и он млађи.

Никшићи су сасвим друго нешто мислили.

Тоша је још тог јутра рекао брату, да хоће, да се дели. У војнике га нису узели, а после неће зацело. Сада после ручка рече опет то.

„Оди“ зовну га Рака.

Изиђоше у двориште.