„Ја сам га довео“, говорио је пијани Рака пијано. „Ти га не смеш терати!“

Тоша ћутећи погледа Раку. Прекипи у њему. Силно гурну Раку, да се овај стропошта на страну, а онда полети Триви.

Пуче ћушка.

Трива са свим дође себи. „Зар тако у твојој кући?“ рече Раки, који се дизао.

Тоша је гурао Триву.

У једанпут дочепа Рака Тошу за рамена.

„Стој, момче, јесам рекао!“ рече Рака.

Тоша мрдну раменима, да се опрости Ракини руку. И истрже се.

И — пуче ћушка. Рака удари Тошу.

Е, сад би русвај. Боса залелека. Дете се пробудило, па и оно. Тоша побесне. Врати Раки ћушку једанпут, двапут, а онда га тако јако гурну, да се пружио по соби колики је дуг.

А сада пазарише Трива и Љубинко. Ишћуша их Тоша, испреваљива, да су све преко врата изишли из куће.

Гајдаш је био паметан, па је још пре одлекедио.

На вику се скупише и комшије. Него и њима Тоша показа пут.

Мани ти оне, што дуго ћуте, дуго трпе. Кад се распале, сачувај боже. Него и шкоди