Боса се опет бринула за ону малу, што је сада слатко спавала.

Сокаком се чуше гајде и промукло певање. Лампа је горела у соби, а опет се кроз стакло мало плавило. Раздањивало се.

Чуше се гајде сасвим близу.

Тоша и Боса су били узнемирени. Знају, да се немају чега бојати, а опет се боје.

Чуше се гајде у двориштву.

У собу уђе Рака.

Боса претрну, а Тоша се диже. Он је још нешто опазио.

Видио је, да за Раком иду још неки. У први мах није опазио ко је то, него је гледао какав је Рака.

Рака ни дај Боже онај човек. Као да су га гује пиле, тако изгледа. Коса раскуштрана, очи закрвавиле, а избечене. Образи му као дувар, Иде, а тетура се. Нешто и говори, али нејасно, да не можеш разумети. Све је нешто: „Рака“, све сам о себи говори.

Тоша опази сада и Триву. И овај је био пијан, али није онако страшно, страшно изгледао као Рака. Био је вичан пићу.

Тоша се помами.

„Зар и ти у моју кућу да дођеш ; напоље!“ и полети према Триви.

„Стој!“ закрчи му Рака пут.

Стојали су један према другом.