као ватре, не смеш га дирати. Ал кад га тако добијеш, терај до зоре. Ваља, ваља“

Дође вино. Рака наточи. Испише. Сад је тек говор ишао брзо. Овај је хвалио своје свиње, онај жену, онај коње, онај њиве. Трива се сећао, да увек потврди што Рака говори, и још више да каже. Били су баш напити.

У једанпут забрујаше гајде.

И гајдаш је намирисао, где ће се омастити.

После вечере дође још некололико људи.

Чудили су се шта је то Раки. Он то није никад радио. Неки се полако довукоше до тог стола, бајаги да питају што год Раку. Триву или Љубинка, па ту и осташе. То су мукташи.

Други опет, ма да их је звао Рака, не хтедоше да дођу.

Још му један од ти, баш комшија преко пута, Тодор, и рече:

„Мани ти то Рако. Да те види покојни баба тако, баш се не би обрадовао“.

„А шта ти мени“, плану Рака, „ти мени да солиш памет. Ја знам кад треба“.

Тодор је слегнуо раменима. Ни речи више није рекао.

За Ракиним столом било је баш весело. Пило се, певало, просипало, свађало. Раки