„Али налик, је ли?“ допуни Трива. „И ја би се, богме, с таким поносио“.

Рака се сети вечере. Диже се, да иде. Ови су га одвраћали, вукли за хаљину, а Трива тек запева:

Све се клињем и преклињем И говорим ја, Да не пијем рујна вина, Еј рујна румена. Да не идем мојој драгој Под њезин пенџер. Да не јашем коња врана, Еј демир јаблана. И ја пијем рујно вино Рујно румено.... итд.

Трива је имао одиста лен глас, а био је вешт. У младости песма му је прва била.

Раку више нису вукли, да остане. И сам је он сео. Слушао је. Слушао је и на уши и на уста.

„Гладан би га човек слушао“ мрмљао је он.

Флаша је пред њим стајала празна. Он лупну.

Дође бирташ. „Вина“ заповеди громко Рака, а очи му светле. И Триви су светлиле очи.

„Ту си“ помислио је он за Раку. „То су ти они најбољи. Мораш га се чувати

Метаподаци

  • Неједнака браћа : приповетка за народ : ELTeC издање
  • Мамузић, Стеван (????-????)
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Српска књижара и штампарија Браће М. Поповића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1896 - Нови Сад
  • Лиценца